15 Septembar, 2018
1 minut čitanja
Sedam godina mog učenja španskog u srednjoj i na faksu i Momčilovih ko zna koliko pređenih nivoa Duolinga nije dovoljno da dobijemo hranu, ni za ljubav ni za pare. Dakle spali smo da Buenos Dias, Si, Hola, Dos cervesas i Como una manzana (i gomilu tekstova pesama koje nemaju nikakvu funkciju). Možda je kriva Katalonija a možda je do nas.
Ali sada smo u kampu! Nakon jednog i po dana “odmora” u Barseloni ponovo vozimo. Danas smo prešli nekoliko manjih i jednu baš visoku planinu. Krenuli oko 10 ujutru, pravili pauze svako malo, pa planina pa ravno. Jednu od pauza napravili smo na festivalu hrane koji traje čitave godine a baš danas je bilo takmičenje u igranju domina. Tako da kad smo dolazili svi su jeli a kad smo odlazili sva hrana je bila sklonjena sa stolova i svi su bili udubljeni u svoje domine. Negde 20km od kampa krenula je i kiša pa smo se malo ubrzali.
Kupili smo neku plastiku za šator da nam ne prokišnjava (koja je skuplja od šatora) pa sad glumimo Srbiju na Venecijanskom Bijenalu 2016.
A kiša je odavno prestala.
Srećni smo što smo našli način da napišemo blog!