Dan 17: Calafell - Montroig

Počeo je kao jedan od onih dana koje samo treba odraditi. Preživeti. Prebiciklirati. Završio se u moru, cezar salati i pivu. Slava mu. Mislim danu, ne pivu. A i pivu. Nije loše. Španska piva su onako, jaka. Prava. Španska.

Nakon što smo se probudili u našoj jazbini ispod 25 kvadrata najlona, kojim sada uspevamo da prekrijemo oba bicikla i šator, posle kišne noći koja nam nije mogla ništa - lagano smo odskakutali na kafu i kroasan iako je bilo već devet. Do podneva je kiša padala već dva sata, pa smo tako tek u pola jedan krenuli da vozimo, bez nekog određenog cilja, ka grupi kampova udaljenosti u rasponu od 20 do 80 kilometara od tačke polaska.

60% puta smo vozili kroz industrijske zone gradića i gradova, dok se poslednjih 20ak kilometara pružalo duž krivudave obale mora, za koje smo u 17:00 saznali da je u stvari jedno vrlo lepo toplo more.

Naime, u 17h smo, u jeku žurbe da stignemo do nekog kampa koji smo kao zacrtali, odlučili da se okupamo u moru jer - jednom se živi. To je potrajalo sat vremena, pa smo u šest odlučili da ćemo voziti samo do prvog sledećeg kampa, za koji se, gle čuda - ispostavilo da je najlepši do sada. Večeramo i idemo da spavamo gotovo na samoj obali.

p.s. U ovom kampu borave hiperaktivne babe i dede za koje večernji programi poput filmskog kviza i žurke počinju oko ponoći, kada mi, razume se, već uveliko spavamo.