Dan 5: Nice - Frejus

Kako je moguće da zaboraviš nešto što ti je u jednom momentu toliko značilo? Kako tako brzo? Ako je bilo toliko važno i ako si svu svoju pažnju i napore usredsredio na to, kako je moguće da je jedan jedini spust dovoljan da zaboraviš? Da prestaneš da se sećaš poslednjih 5 sati penjanja zbog zadovoljstva od 42km/h…

Nakon što smo izašli iz Nice, glavna polemika bila je koji je od dva krivudava puta manje krivudav, a koji se više penje, i kad se povuče prava linija od tačke A do tačke B da li je toj pravoj liniji bliži levi ili desni put (NE PITAJTE). Dakle krenuli smo izuetno krivudavim krivim putem, što je moglo da znači jednu od dve stvari: ili se penje u planinu ili su putari imali viška asfalta. Tačan odgovor je ovo prvo.

Usledila su brda i brdašca i planine i mi koji smo označili kamp u čuvenom Frežisu kao cilj.

Usput smo videli kilometarske plaže Nice i Kana, devojku biciklistikinju koja se svom brzinom (koliko je to mogla) spuštala niz padinu sa OBE PROBUŠENE GUME a čak nije ni izgledala zabrinuto. Napravili smo odmor na stepenicama pored marketa u gradu Theoule, pojeli pečenu piletinu i paradajziće i mocarele i testo i uverili se da je to sve što nam je potrebno da prebrodimo planine i da je kamp iza ćoška.

Baš kada sam mislila da sam sve videla, nakon što me je lik iz kola na jednoj od pauza pitao da li ima alkohola u mom smutiju, pored mene je prošao biciklista, da ne kažem PROLETEO na najgorem usponu, PUŠEĆI CIGARU. Eto.

Uglavnom, prošlo je još penjanja i još spuštanja i svaki put kad bih prešla 23km/h već bih uveliko zaboravila koliko mi je bilo teško da se popnem, i tako do sledećeg uspona. Najzad, kada smo prošli Fežis ( ali ne i kamp koji smo ciljali) odličili smo da ipak prenoćimo u kampu Le Pont D’Argens. Možda ostanemo i sutra.

P.S. Trenutno se dešavaju karaoke i gospođe pevaju razne francuske pesme i deluje da ih bašbaš vole. Mislim, pevaju ih kao da im je poslednje. Ja pijem pivo i razmišljam koju pesmu da izaberem da izblamiram Momčila :)

A la santé!